The Recording and Studying of Serbian Traditional Dances

Vesna Bajić

This paper shows which are important steps in the development of Serbian Ethnochoreology from its beginning (1930`) till today. Dance notation as the basic form of digitalization needs to be further developed, such as the other also important ways of preserving, studying and practising traditional dances of Serbia.

Весна Бајић

(Факултет музичке уметности, Београд)

ЗАПИСИВАЊЕ И ПРОУЧАВАЊЕ СРПСКИХ ТРАДИЦИОНАЛНИХ ИГАРА

Записивање традиционалних игара у Србији започело је 30-их година XX века са првим осмишљеним системом чији су аутори биле сестре Даница и Љубица Јанковић, пионири српске етнокореологије. У оквиру осам књига под називом Народне игре које су објављене у периоду 1934–1964, ауторке су образложиле и даље усавршавале свој систем бележења радећи истовремено на сакупљању и систематизовању традиционалних игара. Прецизан, једноставан, визуелно јасан и лак за примену, систем сестара Јанковић наишао је на одобравање многих наших и страних стручњака. Међутим, за научна истраживања која су у Србији покренута почетком 70-их година, систем сестара Јанковић показао се као недовољан. Разлог за то јесте непостојаност посебних знакова за записивање покрета који су бележени искључиво речима, дескриптивно.

Крајем 70-их година са интензивним научним радом др Оливере Васић, у српској етнокореологији се у већој мери почиње примењивати широко прихваћен начин записивања покрета, Кнуст-Лабанова нотација или укратко лабанотација. Тек 1990. године, са увођењем предмета етнокореологија на Факултету музичке уметности у оквиру основних студија етномузикологије, студенти су имали могућност да се под водством проф. Васић упознају са новим, у Еворпи тада већ стандардним начином записивања – лабанотацијом. Све до данас се на редовним студијама примењује овај систем који представља основну поставку у етнокореолошким радовима различитог садржаја и обима.

Са оснивањем Центра за проучавање народних игара Србије при ФМУ, лабанотација постаје доступна и аматерима. У оквиру семинара које организује Центар редовно се одржавају курсеви лабанотације и издаје се књижица у којој су игре одређене области записане овим писмом. Међутим, лабанотација се веома споро прихвата међу кореографима, љубитељима традиционалне игре и истраживачима-аматерима. Већини је неразумљива, апстрактна и непрактична, зато се и даље користи сигурнији метод – описивање игре речима често праћено индивидуалним знаковима.

Са усвајањем лабанотације у српској етнокореологији започело је све веће интересовање за аналитички рад. На основу забележених игара од времена сестара Јанковић и транспоновањем њиховог записа у нови визуелни израз, као и на основу каснијих истраживања која се настављају и у данашње време, дошло се до систематизовања типова игара у српском играчком наслеђу.

Прецизирањем система лабанотације, у Европи је 90-их година осмишљен компјутерски програм под називом Калабан. Центар за проучавање народних игара Србије, као једина институција у Србији која се бави складиштењем играчког наслеђа, нажалост, још увек не поседује овај програм. Народне игре се и даље записују ручно – уз коришћење оловке и лењира. Прикупљена теренска грађа се публикује у виду збирки, што је свакако важан али не и коначан корак у сређивању материјала. Компјутерска обрада свакако би олакшала систематизацију и коришћење те грађе. Поред тога, богата видеотека Центра у приватном је власништву ретких ентузијаста, стручних сарадника Центра, из разлога што у погледу баштињења видео записа још увек не постоји одговарајућа стратегија. Формирање архива и њему одговарајућег система представља важан корак у развоју српске етнокореологије и на том пољу тек предстоје напори.

Очување културне баштине не темељи се само на архивирању материјала већ и у њеној практичној примени. Кроз велики број културно-уметничких друштава, фестивала и других приредби млади имају могућности да се упознају са играчким наслеђем Србије и других земаља, али још увек не постоји одговарајућа државна институција која би школовала професионалне играче и етнокореологе. Од октобра 2006. године можемо се надати променама због отварања новог смера за образовање педагога традиционалних игара у Кикинди.